|
In Memoriam Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antić Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja Odela Sa mojom ženom leže u krevet na moje Rođene oči Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde Daleko u Lenjingradu I taj Antić što me je upropastio I kao Pisca I kao čoveka Dakle taj koji će na kraju leći u moju Sopstvenu grobnicu Pita me jedno jutro šta vam je boga mu Čoveče Izgledate mi nekako bolesni A šta se izvinite za izraz baš njega tiče Kako je meni I dokle mi je O meni se najlepše brinu oni koji me Ostavljaju na miru A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od Mog ateljea Miroslav Antić |
|
Poslednja pesma
I uvijek svečano obećam
a znam da lažem u sebi
da ću prestati da se sjećam
ovo je posljednja pjesma o tebi
samo jedan boks, slike su mu prilagođene.
datum posta odmah iznad 'komentara', samo pređete mišem
a znam da lažem u sebi
da ću prestati da se sjećam
ovo je posljednja pjesma o tebi